Download 4580358-- PDF

Title4580358--
File Size372.5 KB
Total Pages18
Document Text Contents
Page 1

1















ТОМИЦА КЕРЧУЉ




ПОЛИТИЧКЕ ИДЕЈЕ
ШАРЛА МОРАСА

























БЕОГРАД 2004

Page 2

2





















Шарл Морас
1868-1952




ШАРЛ МОРАС ИЗМЕЂУ ТЕОРИЈЕ И ПРАКТИЧНЕ ПОЛИТИКЕ



Шарл Морас је рођен 20 априла 1868. године у граду Мартигу на југу Француске.
Оставши у шестој години без оца (1874) наставио је да живи са мајком и њеним
братом.
Средина у којој је Морас одрастао није била ројалистичка, ''Као највећи број
малограђанских породица XIX века, и Морасова породица била се поделила у
политичким и верским схватањима. Морасов отац био је присталица либералног
Царства. Са материнске стране, међутим, наследио је мржњу према Револуцији.''1
Своје средњошколско образовање Морас је стицао у католичком колеџу, са
намером да постане богослов где је 1882 год. у својој 14-тој години изненада
оглувео. Након тога Морас се свом снагом једног младог и амбициозног ђака
посвећује изучавању философије, посебно Паскала, Канта, Берклија, касније
Хјума, а особито и са љубабљу Огиста Конта. То је такође период када Морас
октрива бисере клаичне књижевности: Хомера, Вергилија, Лукреса...
После положене матуре, заједно са мајком и ујаком пресељава се у Париз
(30 новембра 1885. год.) У Паризу Морас прилази групи ''познатих књижевника
Шарл ле Гофика, Рејмон де ла Таједа, Мореаса, Амуретиа, Анатола Франса,
Дерусоа (...) У ,,Кафе Волтер'' стално су се састајали песници са Југа, les felibres.
Већ после двомесечног боравка у Паризу, Морас је публиковао свој први чланак у
,,Аналима хришћанске философије''.2


1 Др. Власилав Д. Стакић: Монархистичка доктрина Шарла Мораса Основи Француског
Поретка, Београд 1939. год. стр. 55
2 Исто. Стр 56

Page 9

9

постојали у том древном полису, као и чињеница да се период демократије у Атини
поклпа са периодом њеног слабљења довољни су да разбију вековну лаж о
колевци демократије. Послушајмо укратко: ''Сто година демократије бациле су
Грчку у пуну политичку пасивност и довеле је до инвазије. Држава се бавила сама
собом, борбом фракција, ривалитетом говорника, све је то ослабило снаге које су
биле потребне за велике борбе. Македнски варвари победили су Грчку, ту
интелигнету расу, јер су имали монархију која је имала памћење, моћ предвиђања
и стабилност.''

Демократија покушава да изведе немогуће. Посао управљања државом она
ставља у руке безобличној гомили, којој ласка именом: бирачко тело. Бирачко
тело, које представља обичан скуп појединаца, није у стању да предвиђа,
процењује, јер су то златне особине које она не поседује. Ни у једном послу који
човек обавља није уведен такав апсурд да се уместо мишљења стручњака
признаје глас необразоване гомиле. Демократија не иде за истином, она иде за
већином. Њој није у интересу да дође до правог решења већ да поступи онако како
мисли већина људи. Демократија је једини случај где није пресудан квалитет већ
квантитет.

Демократско васпитање одвикава човека од истраживања истина у
друштвеним појавам упућујући га путем већине: она игнорише проблем вођства у
заједници и његову важност она васпитава људе у духу индивидуалистичког
свхатања против потчињавања дисциплини без чега нема заједнице и ставља
пред појединце као идеал друштво у облику скупа где једино могу људи да буду
слободни и једнаки не указујући им на уназађење које долази неминовно као
последица разарања оргнизоване заједнице у скуп појединаца.


1939. год. хрватски публициста Богдан Радица водио је у Паризу разговор
са Морасом о неким савремним облицима варварства, и том приликом је изнудио
одговор од Мораса на питање где је могуће применити систем демократије:

''Може да се говори о демократији у земљама економски једноставнијим и
мање сложеним, него у земљама са економски широм и пространијом структуром.
Демократија претставља пре свега политичку, економску и социјалну једнакост. Ја
је, дакле, схватам и видим врло добро у швајцарским горама, где је швајцарски
брђанин уистину и стварно демократа. Могу врло лако да замислим демократију
код норвешких пастира, где демократија одговара сасвим економској структури
земље. Видим је врло добро код извесних малих старих народа, ограничених у
њиховим нуждама, каш што је то био случај са Атином. Али не могу никако да
замислим демократију код великих народа, као што је наша Француска, јер се ови
народи својом структуром привредних супротности и неслога, налазе непрестано у
сукобу са демократском доктрином. Немогуће је схватити и предвидети социјалну
и политичку сагласност у једном режиму демократије, где су велики банкар, велики
писац, радник, и сељак једнакоправни и располажу истим правом гласа. Ту су
интересу у сукобу. Они су исувише широки, потребе народа неизмерне тако да оне
не могу да се реше путем демократског режима, који се кроз једнакоправно
народно претставништво обмањује да може да оствари политичку јднакост и
социјални мир.''18

Репредукујући политичку мисао Шарла Мораса, предратни београдски
правник и апологета монархије – Момир Николић, писао је:
''Демократија је примљена онако како се сама претставила. Нема већега
примера веровања на реч и веровања упркос свима разочарењима. Свет живи век
и по у примењивању демократских начела. И већина се још увек одушевљава


18 Богдан Радица, Агонија Европе, Београд 1940 год. стр. 308-309

Page 10

10

оним што је демократија обећала да ће бити. Ретко коме пада на ум да погледа
шта је она.
Демократија није остварила ни слободу ни једнакост ни братство. Није дала
народу ништа од онога што му је обећала. Али му је дала обману да је суверен и
да преко претставника које бира влада сам собом. Народи се најтеже одричу
сличних обмана које ласкају њиховој сујети.''19



2. РЕПУБЛИКА И ПАРЛАМЕНТАРИЗАМ


Ове две политичке идеје следеће су које је Морас чврсто приковао за стуб

своје критике. По Морасу републикански режим је апсурд. Он је системска грешка.
Морасова основна замерка републиканизму лежи у јасној чињеници да
републикански начин управљања не одговара савременим условима. Наиме, по
њему, живот сваке савремене државе захтева сваковремено одлучивање за
многобројна питања, за многобројна решења. Такође, потребно је брзо узимање
одлука, иницијатива, али све је то немогуће у републици јер је то тип чисто
критичарске владавине. Република врши дезорганизацију друштва, она је чисто
ретроградан систем. Његова битна мана јесте што република пати од амнезије.
Она нема памћење. Парламентаризам који она заговара ствара режим потпуне и
неизлечиве неодговорности. На који начин? Морас одговара: Ако један политички
човек буде и жигосан, њега нестане за кратко време, да се доцније опет појави,
користећи се амнестијом или просто општом амнезијом.

Морас је проучавајући историјске пројаве републиканских владавина, уочио
једну појаву која заправо представља политичку нужност, и уједно јасан доказ о
бесмислености републике. О чему се ради? Кад год нека влада долази у велике
тешкоће она тежи ка стабилизационом фактору. У монархији је то Краљ. У
Аристократијама то је Сенат, а код Републике тотални слом начела. Ступа ли
Република у рат, она обуставља изборе, распушта своје скупштине и предаје се у
руке неком неконтролисаном војнику или грађанском шефу. Хоће ли да избегне
банкротство, да спасе франак, она прибегава декретованим уредбама. Друкчије
речено, демократија се спасава само напуштајући делимично или потпуно све што
претставља њен смисао, њен значај и њену доктрину. Кад јој затреба ауторитет,
мора га тражити само изван себе.
Морас је анализирао на француском примеру да је република изразито
антинационална. Износећи прегршт чињеница од 1789 год. па на даље Морас
октрива запрепашћујуће факте који сведоче да је више од сто година
републиканске владавине увек погодовало француским непријатељима, а пре
свега Немачкој и Италији.
Републици Морас приписује кривицу за политичку нестабилност.
Претпоставка политичке стабилности, свакако, јесте сталност владе. Тај услов је у
републици неостварљив. Непрестани избори онемогућују да се оформи таква
влада која би имала могућност да води дугорочну акцију и непрекидну политику да
спроводи. У републици, чији је идејни извор демократија, сасвим логично
произилази да је једини задатак владе да очува своје позиције. Две трећине свога
владања једна влада посвећује својој борби да се очува на положају. Према томе
да би једна влада спроводила једну јасну политику она мора бити ослобођена
временске ограничености, она мора бити независна од избора. А то је немогуће у
републици. Морас закључује: ''Нова власт, да би била ефикасна, мора се
ослободити демократских формула и данашњих репбуликанских породичних


19 Момир Николић, Грађанинов врт, Београд 1937. стр. 34

Page 17

17

– и зато му се она и признаје – да представља, у људској заједници, нешто
најбоље, и умно и морално, најсавршеније управо најмање несавршено у овом,
земаљском, углавном несавршеноме (минус: - ) свету. (...)
Суверена воља је апсолутна, она се не раздваја у више воља па ни у две
воље: ту нема већине ни мањине него само једна воља чиниоца који је суверен.
(...)
И, заиста, какву моћ има тај тобожњи суверен за време једне законодавне
периоде народнога представништва баш у самој демократији? Никакву: за све то
време, народно представништво дела по своме разуму и нахођењу и, доносећи
законе, не иде да се обавештава код тога суверена о његовим схватањима и
његовој вољи. (...)
Дакле, тај суверен, који, по дефиницији, као што смо видели, треба да буде
изнад других он је овде испод својих представника и онда је сасвим разумљиво
што ови последњи врше законодавну, суверену, власт а не бирачи тј. народна
маса која за то нема квалификације или их, бар нема толико колико њени
изабраници.''25

Практично ово је крај нашег рада уз наду ће он задовољити потребе
познавања монархистичких политичких теорија.




25 Др. Живојин Перић професор универзитета у пензији, О демократији, Српски народ,
Београд 9 август 1943, год. Текст се налази на веб страницама: www.komentar.co.yu

Page 18

18




Књиге о Шарлу Морасу и Француској акцији


Simon Arbelot, Maurras, homme d'action (1937, Denoel).
Jacques Bainville, Toute l'oeuvre politique (Plon).
Rene Benjamin, Charles Maurras, ce fils de la mer (1932, Plon).
Bernadot, op., Doncoeur, Maritain, etc., Pourquoi Rome a parle (1926,

Spes).
Georges Bernanos, Les Grands Cimetieres sous la lune (1938, Plon).
- Scandale de la Verite (1939, Gallimard).
- Nous autres Francais (1939, Gallimard).
- Ecrits de combat (1944).
Henry Bordeaux, response au discours de reception de C. M.
Pierre Boutang, La Politique (1948, Froissart).
- Les Abeilles de Delphes (1952, Table ronde).
Robert Brasillach, Portaits (1935, Plon).
- Les Quatre Jeudis (1943).
Maurice Claviere, C. M. ou la restauration des valeurs humaines (1939,

Lesfauries).
Leon Daudet, Toute l'oevure politique et Charles Maurras et son temps

(1930, Flammarion).
R. P. Descoos, S. J., A travers l'oeuvre de Charles Maurras (1911,

Beauchesne).
Paul Dresse, Charles Maurras poete (1945, Bruxelles).
Kleber haedens, Une histoire de la litterature francaise (1943, Julliard).
Andre Malraux, Preface a Mademoiselle Monk... (Stock).
Jacques Maritain, Charles Maurras et le devoir des catholiques (1926,

Plon).
- Primaute du spirituel (1926, Plon).
Henri Massis, Jugements, t. I (1923, Plon).
- L'honneur de Servir (1937, Plon).
- Maurras et notre temps, 2 vol. (1951, Plon).
Mis de Roux, Charles Maurras et le Natinalisme de l'A., F. (1927,

Grasset).
Albert Thibaudet, Les iddes de Charles Maurras (1919, N. R. F.).
Geo London, Le Proces de Charles Maurras (1945).
Lucien Combelle, Prisons de l'Esperance (1952, E. T. L.)
Cahier de la Nouvelle Journee (no. 10), un grand debat catholique et

francais, par Vialatoux, G. Bidault, Maurice Blondel. etc. 1927).
Vialatoux, La doctrine catholique et l'ecole de Maurras (Lyon, 1927).
Dominique Pado, Maurras, Beraud, Brasillach (O. Pathe, 1946).
V. Nguyen, Aux origines de l'Action francaise, Intelligence et politique a

l'oube du XX siecle, fayard, 1191.
E. Veber, L'Action francaise, Stock, 1962

Similer Documents