Download Robert Muzil~O gluposti PDF

TitleRobert Muzil~O gluposti
File Size228.6 KB
Total Pages30
Table of Contents
                            O GLUPOSTI
MUZILOVA STUDIJA O GLUPOSTI
                        
Document Text Contents
Page 2

ROBERT MUZIL

Preveo Jovica Aćin

STYLOS

Page 15

ova reč je shvaćena u širokom smislu, danas malo korišćenom, koji je
otpriiike jednak s nepoznavanjem šta je duh pre nego šta je
neinteligencija — postoji složena mešavina analogija i razlika. A te veze
su nesumnjivo bliske onome što je Johan Eduard Erdman izrazio na
čuvenom mestu u svom spomenutom predavanju, tvrdeći da je
brutalnost „praksa gluposti“. On piše: „Reči […] nisu jedina manifestacija
stanja duha. Ovo se ispoljava i putem činova. Isto važi, razume se, i za
glupost. Traviti gluposti — dakle, praksa gluposti — ili glupost na delu,
eto šta nazivamo brutalnost.“ Ova ubedijiva tvrdnja nas, tako, posebno
poučava da je glupost ogrešenje o osećanje — pošto je brutalnost svakako
to! To nas neposredno dovodi do onog „poremećaja afektivne ravnoteže“
na šta smo, ne objašnjavajući, gore aludirali. Ostaje da se objašnjenje
koje Erdmanova tvrdnja pretpostavija, ne podudara baš savršeno sa
istinom; jer, ne govoreći o činjenici da se ona odnosi jedino na brutalnog
pojedinca, neotesanog, suprotnom „vaspitanom“ čoveku i nikako ne
obuhvata sve primene gluposti, brutalnost nije naprosto glupost; otuda u
odnosu afekta i inteligencije, kakve nalazimo u kombinovanom vidu u
„primenjenoj gluposti“, ostaje još mnogo toga da se rasvetli. Na to tek
treba sad da dođemo, a to se, ni ovog puta, ne može bolje učiniti nego
putem primera.

DA bismo što bolje istakli obrise pojma gluposti, pre svega treba
ublažiti sud po kojem bi glupost bila jedino ili prvenstveno nedostatak
pameti; kao što je to već primećeno drugde, pokazujući da je
najuobičajenija predstava koju sebi stvararno o gluposti, izgleda ona o
povlačenju pred najrazličitijim zadacima, dakle predstava o nekom
fizičkom i intelektualnom nedostatku uopšte. Ulični jezik nas snabdeva
upečatljivim primerom za to: izraz za nekog ko je tvrd na ušima — dakle,
s fizičkim nedostatkom — glasi ili , naime [budala],
a taj izraz nije predaleko od „glupan“. Uostalom, to se nalazi potpuno u
smeru na kojem se obično, popularno, iznosi prekor za glupost. Kad neki
sportski šampion klone u odlučnom trenutku, on zatim nehotice kaže:
„Izgubio sam glavu“, ili „Ne znam gde mi je bila glava“, mada je ulogu
glave u boksu ili plivanju prilično teško odrediti. Isto tako, u grupi dece ili
u nekom sportskom društvu, ko god se pokaže nespretan, bio on i
Helderlin, lepe mu etiketu gluposti. Takođe, onaj ko nije lukav niti bez

Page 29

je i jedva nagoveštena estetička kritika).“
Inače, Muzil je pridavao veliki značaj svom radu o gluposti, u neku

ruku „tek nešto manji“ od značaja koji je pripisivao svom životnom
romanesknom delu . Otuda će u pismu Viktoru
Cukerhandlu, novembra 1938. godine, na mestu gde evocira sve svoje
najvažnije književne i intelektualne poduhvate, reći sledeće: „Nema u
tome nekog starog blaga od kojeg bi nam bilo odvratno da se odvojimo, a
nisu to ni ikakve etape moga dela; to su elementi počevši od kojih se
obrazovala koncepcija dela koje je, u svojim glavnim vidovima, u
protivrečnosti s koncepcijom našeg vremena i koja, uprkos mojim
delimičnim uspesima, nije bila shvaćena.“ Da, Muzilovo predavanje o
gluposti svakako dočarava neke od glavnih elemenata na kojima je bila
zasnovana koncepcija njegovog nezaobilaznog dela. A kad je reč, recimo,
o romanesknoj trilogiji , valja podsetiti da će mnogi
znalac i pisac biti spreman da ustvrdi kako je u pitanju možda najvažnije
književno delo u nemačkoj književnosti dvadesetog stoleća. Premda
neobičan, a bez ikakve sumnje dalekosežan uvid u ondašnje događaje,
među kojima se isticalo razrastanje nacizma, ovaj kritički rad o gluposti
je dostojan odblesak Muzilove romaneskne trilogije, zapravo, zašto ne
red, vidoviti rad koji je i danas aktualan kao i prvog dana kad je
izgovoren, i ne samo kad je u pitanju rasuđivanje o nacionalnim i
političkim glupostima… U njemu lako i brzo prepoznajemo sopstvenu
bolest, pa tako i bolest sveta koji se menja, a da u ponekim stvarima
ostaje isti od pamtiveka.

Page 30

1 Vid. Muzilov roman Čovek bez svojstava, tom I, gl. 16.
2 Johann Eduard Erdmann (1805-1892), nemački filozof i istoričar

filozofije.
3 Muzil se ovde služi dvostrukošću izraza nahetreten: doslovno

približiti se, a u prenesenom smislu zbližiti se.
4 Reč je o knjizi Lebrbuch der Psychiatrie čiji je autor Ernst Bleuler,

objavljena prvi put 1916. godine, u Berlinu.
5 U Muzilovom romanu Čovek bez svojstava. Vid. tom I
6 Bedeutend; „koji znači“, ali i „važno“, „značajno“.
7 Robert Muzil je rođen 1880. godine u Klagenfurtu, Austrija. Umro

je, kao izbeglica, 1942. godine u Ženevi, Švajcarska. Među njegova dela
ubrajaju se, između ostalog, Tri žene, Ostavština za života, Pometnje
pitomca Terlesa, Čovek bez svojstava.

Similer Documents